Putovanja i akcije 2009.

DIVČIBARE-VALJEVO-BAROŠEVAC-VRŠAC 01.06.2009.

Details

Category: Putovanja i akcije 2009.

Created on Monday, 01 June 2009 14:12

Written by Robert M.

Evo skupih snage da posle napornog vikenda zapišem po koju da se ne zaboravi. A bio je to vikend za pamćenje! Isprva je bio plan da odemo samo do Čokanlija na party koji je bio posvećen oživljavanju sela Baroševac, međutim, kako u našem klubu nije bilo interesenata za Slow Wheels i susret na Divčibarama krenusmo i tamo, da se klub ne sramoti! A na kraju završismo i u Vršcu, sasvim slučajno, čisto da ne kažu da smo išli direktno kući. Sve u svemu 550 km, dve litre rakije, jedna litra travarice, malo energy drinka i po koji galon piva! To mu dođe statistika ovog vikenda. No da krenemo... Trebali smo da se otisnemo motorima, ali sticaj okolnosti (čitaj: Kukliju nije opravljen motor na vreme + vremenske nepogode) ipak odosmo kolima (mada Kaziju nije bilo pravo i nikako nije mogao da se pomiri sa tom činjenicom). Ekipu smo činili nas četvorica: Kukli, Kazi, Mun-čan i moja malenkost. No, brojčano stanje se menjalo kako se menjalo i vreme, te smo se "skupljali" i "širili". Devojka na slici je takođe bila integralni deo ekipe kada smo se brojčano "širili". Prva destinacija našeg proputovanja kroz Srbiju su bile Divčibare...

Etapa I - DIVČIBARE

Sakupismo se oko 15 časova, kada smo i krenuli na putešestvije. Kiša je s'vremena na vreme opominjala da će u bitnome odrediti sudbinu većine susreta koji su bili zakazani za ovaj vikend. No mi se nismo preterano nervirali, jer volja za dobrom partijom beše čvrsta.

Kukli je spremio za ovaj put novu mešavinu energetsko-alkoholnog pića kako ni ovaj put ne bi trezni stigli na odredište. Moram da podsetim da je on klubski alhemičar i ujedno idejni tvorac našeg brenda DVOVOTKATOL. Ovoga puta je to bila kombinacija travarice i nekog mađarskog energetskog čuda. I nije prošlo mnogo a rezultati rada ove mešavine su mogli da se vide na nama.

Negde već kod Beograda...

Moram da podvučem da Kazi nije uopšte konzumirao alkohol i da se sve vreme mučio sa Coca-colom.

Negde nakon što je Beograd ostao za nama, stadosmo da bacimo piš sada na već tradicionalnom mestu. Mada moram priznati da Ibarska uopšte nije za bacanje piš-a. Ali šta ćeš...

Što se tiče navigacine uopšte nismo želeli da prepustimo stvar nekim glupim mašinama (nadam se da ne treba napomenuti ime MIO STANDARD), već smo se uzdali u stare dobre mape i lična iskustva nas starijih momaka. Istina Mun-čan je sve vreme jeo džigericu Kukliju jer ovaj nije mogao na svom, ali i na mom mobilnom da namesti onu opciju da pokazuje gde se čovek trenutno nalazi.

Ovo beše, kao što i mobić kaže, kod Lajkovca. Nedugo zatim, nakon Lajkovca tj. tačnije kod Mionice dado smo se u avanturu putovanja po nepoznatim nam putevima, čisto da preprečimo i ne idemo preko Valjeva. O prirodi mogu samo to reći da ko nije bio na Divčibarama ne zna šta je propustio. Pokušavah ja tu nekako da obuhvatim okom kamere ali nema te fotke...

I uskoro dođosmo na naše odredište. Divčibare i moto skup u organizaciji Slow Wheels-a. Isprva nisam primetio, bila nam je u mnogome smanjena moć percepcije, ali kaže Kazi da nije bilo ljudi osim domaćina i nas!!!

Nema veze, ko da to mora nešto da znači!

Kasnije se pridružila ekipa iz Mostara - MC Neretva, i parti je mogao da počne (ah da ne zaboravim La Moto).

Na gornjoj fotografiji imamo prikaz neophodnog broja ljudi za održavanje jednog kvalitetnog susreta :)

Taman smo počeli da se upoznajemo kada zaprašta blues sa bine i razmišljanja više nije bilo, pravac bina. Moram da odam čast Woodpeckers-ima, apsolutno smo se zaljubili u njihovo izvođenje milih nam zvukova. Inače, kako bi još više učinili veče zanimljivijim organizovali smo mini takmičenje. Kukli i Mun-čan su navijali za levu gitaru a Kazi i ja za desnu. Sve vreme smo se raspravljalli i natezali koji čovek bolje svira. Bilo je još dva bubnja (dosta neuobičajeno za bendove koji se pojavljuju po susretima), bas i klavijatura-glas. Prvom prilikom ima da sviraju u Caffe BAR-u BIKER samo da malo padne ovaj nenormalan broj susreta po jedinici vremena.

No, domaćini su bili široke ruke i pojili nas pivom da jadni ne ožednimo. Novčanik gore nisam vadio! Svaka im čast. I ako uzmemo u obzir da su nas i valjano nahranili, tj. da budem tačniji, nahranio nas je Žare i to kad je bilo najpotrebije - ujutro, a da ne pominjem to da smo mu do groba zahvalni što nas je napojio vodom (kreteni, poneli smo kubik alkohola a vode ništa!).

Jedan od problema oko hrane je bio taj što smo jedan drugom smeštali ljutu papriku, odnosno, da budem precizniji Mun-čan Kukliju, a ja sebi. Kukli je sustradan imao velikih problema u wc-u jednog kafića u Valjevu.

A drugi problem je bio što nas je ujutro mrzelo da potpalimo ćumur, tako da smo izeli kobasice na živo! Inače jutro je bilo zaista upečatljivo i pamtiću ga. Jedini u kampu, činilo se jedini na planini, bili smo nas četvorica, Žare i jedan pas koji je imao problema sa koordinacijom pokreta jer je kiša padala celu noć te se stvorila bljuzgavica i to još pod nagibom.

Sve u svemu, kako smo u potpunosti ispunili svoje "obaveze" i učinili da susret ne propadne, krenusmo ka našem drugom odredištu - Baroševcu, ali preko Valjeva. Nismo želeli da propustimo priliku da vidimo grad.

I tako, pomalo umorni jer nismo mogli da se odmorimo spavajući u kolima (čitaj: sve vreme smo psovali Davida koji je predložio da spavamo u kolima i da nije potrebno da ponesemo šator) krećemo put Valjeva.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Etapa II - VALJEVO

Spuštali smo se sa suprotne strane u odnosu na onu kojom smo došli. I tu je tek pukao vidik! Inače moram da priznam da je ujutro bilo poprilično hladno, tako da nisam pogrešio kada sam natrpao ranac toplom odećom.

Dok smo mi uživali u pogledu, Kukli je imao napade mučnine i emitovanja nepodnošljivih gasova koji su dovodili u pitanje našu sigurnost na putu.

Stigosmo konačno u Valjevo i pravac obilazak. Munćan je u skladu sa svojom profesionalnom deformacijom ocenio da grad nije čist! I da bi po tom planu valjalo nešto poraditi.

Svratismo u jedan obližnji kafe gde smo izazvali opštu pometnju među starosedeocima koji su bili zabezeknuti kada su čuli da pričamo mađarskim jezikom (ili sam možda u krivu, možda smo samo tako izgledali nakon partije...). I tako odglumismo malko majmune iz zoo vrta, popismo kafu i pravac kazandžijske radnje, ovoga puta zbog moje profesionalne deformacije.

Bacismo po burek i kiflicu i pravac Baroševac, kod prijatelja Čokanlija!

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Etapa III - BAROŠEVAC

E, šta reći a ne zaplakati. Što bi rekao Kazi najbolja žurka ove godine - u Baroševcu! Kod Čokanlija!

Dočekao nas je Duća čašicom šljive i toplom preporukom da odemo do kluba i odspavamo (jasno je bilo vidljivo da Kazijev plan odmaranja u kolima nije uspeo!). Nije trebalo dugo da nas ubeđuju i odosmo. A tamo, srce da nam pukne - nama koji se krvavo borimo za svoj prostor. Spratna kuća sa milion soba i kreveta i frižiderom punim jagnjetine i prasetine!

...

Ova dole je fotografisana ispred kluba, i ne bih davio sa fotkama unutrašnjosti jer ko želi da je vidi otići će i lepo videti uživo. A koliko sam dosad upoznao Čokanlije, primiće ga srdačno sigurno.

Tu smo pokušavali nekako da se odmorimo i napunimo baterije, ali uvek je neko nešto zapitkivo, smejao se... Najinteresantnije je lokalnim momcima bilo to što su nam smešna prezimena i čudno pričamo. Šta reći za prezimena Mun-čan, Ka-zi, Kuk-lee, nije ni čudno što su pitali Munćana (prvi put ispravno napisano u tekstu) da nije možda iz Japana. Istina, po Baroševcu su se već muvali neki japanci, ali o tome u specijalu o poseti japanskog atašea ovom mestu.

Negde oko trojke siđosmo da uzmemo aktivno učešće u dobroj zajebanciji. Pita me žena, a šta je to toliko bilo dobro u Baroševcu? Pa bilo je dobro da je ekipa bila izuzetno dobro raspoložena i opuštena. Vršac, Lazarevac, Petrovac, Mužlja i domaćini...

Program je nekako izgledao ovako:

1) defile - nismo učestvovali jer se ispostavilo da smo svi koji smo se intenzivnije družili došli na četiri točka!

2) sportske igre - e ovde smo bili mnogo aktivniji. Bilo je tu takmičenje u brzom ispijanju piva (pojavio se Đoša). Zatim se navlačio konopac (tu smo napravili united nations ekipu - iliti vlaško-mađarsko-vrščansko-kolubarsku). Kukli je prevrtao ultovu gumu, a Mun-čan lomio ruke. Istini za volju, Lazarevčani su bili neprikosnoveni u svim disciplinama, šta ćeš na domaćem terenu.

Bilo je još mnogo disciplina i dan je tekao svojim ritmom. Inače moj favorit je disciplina lomljenja ruku pogotovo kada su to radile devojke.

Inače, mogu da priznam da je bilo valjano mnogo ljudi. A vreme nije pravilo problem kao na drugim susretima. Kažu da je to zbog uslišenih molitvi lokalnog paroha.

Da nastavimo sa programom,

3) prezentacija Bajkerovače - Sidro je preuzeo na svoja pleća ovaj težak posao i valjano prezentovao našu domaću rakiju. Tako da se pored baroševačke šljive pila, i to u potocima, i naša kajsija i dunja. Toliko me je dirnula njegova požrtvovanost, da sam javno obećao DA ĆE MK MUŽLJA BITI ZVANIČNI SPONZOR RAKIJE NA SUSRETU U LAZAREVCU! Tako da hteo - ne hteo moram da odem do La Moto susreta i održim svoje obećanje!

U pauzi programa Kukli je iskoristio priliku da gnjavi bika. Toliko mu se svideo da zbog njega moramo da dovedemo bika i na naš susret!

4) koncert i vatromet - moram da odam čast ekipi koja je obezbeđivala stage (čitaj prikolicu omiljenu nam). Pošto je ispoštovala Kristijana i mene i dozvolila nam da se pobratimimo ispred klubova, dok su to sve nadgledali "kumovi" iz Petrovca na Mlavi.

Ne znam kako će reagovati naše skupštine klubova na ovaj čin, ali je za mene to svršena stvar!

5) slobodna tema - ili završi veče kako najbolje umeš i znaš.

Neki su se rvali grčko rimskim stilom, neki opijali do kraja a neki polako otišli na spavanje.

Ujutro sam se jako začudio što je ostatak ekipe spavao u kolima dok sam se ja lepo naspavao u kući. Ali kaže Kazi da nisu imali snage da izađu iz kola. Šta ćeš, izgleda je bilo predodređeno da se iskrive do kraja.

Ovo sam fotkao na metar od ulaza u klubske prostorije.

- - - - -

Doručak, ekipa razdragana i onaj omiljeni mi filing koji se javlja nakon uspešnih partija u ranjim jutarnjim časovima.

Ne znam kad, ali se polako opraštamo od kopova i naših domaćina i krećemo put Vršca, da vratimo kući Gagu.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Etapa IV - VRŠAC

Ne bih ja tu sad mnogo davio. Iskoristili smo priliku da vidimo gde je sedište kluba, mada nismo imali sreće da uđemo u isti pošto je bio zaključan. Predah u centru i pravac Zrenjanin. Ja inače lično imam super uspomene iz ovog grada ali o tome nekom drugom prilikom.

I šta reći? Ništa!

U petak palimo motore, dao Bog, i krećemo put Lazarevca. I mnogo nam je žao što nećemo do Prnjavora ali ima ko će iz kluba! Ovom prilikom izvinjenje Bori što se nećemo videti.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Do čitanja!