Polako se približavao 18. jun i motorijada u Istočnom Sarajevu i ja sam bila sigurna da ću tamo ići samo još uvek nisam znala kako i s kim. Robert je imao posla i mogao bi ići negde eventualno u subotu poslepodne, Zoli je zauzet tog vikenda, Biber i Marija idu to je sigurno ali ko još...  U poslednjem trenutku zovem Belu i pitam ga idemo li mi ili ne!? Samo je rekao: Već sam se pitao kad ćeš nazvati. I to je to. Krećemo.

 

Endre, Marija i David, koji se takođe priključio ekipi, krenuli su motorima a malo kasnije za njima Bela, ja i Rale Arhangel koga smo pokupili u Novom Sadu. Nismo imali više dostupnih ljudi iz kluba, a on je uvek raspoložen za akciju. Nažalost mi kolima, jer  Rale svoj motor nije  registrovao, Bela je dodao da ga on još nije ni kupio a ja nemam ni šta da dodam tako da nam preostaje samo Daewoo kao jedino prevozno sredstvo (što počinje jako da me nervira) i ja kao Road Captain hahhhaha.

E, sad će moja mila majka pročitati da sam ja vozila do Sarajeva. Nisam htela i tu informaciju da joj odam, mislila sam dovoljno se već nervira al eto juče mi rekla da će svakako pročitati na site-u ko je s kim išao!

Detalj kada smo negde posle granice sreli dva bikera i naravno odmah se prepoznali. Stali su ispred nas, mi odmah pored njih da vidimo ko su i šta su. Popili piće na njihovoj vikendici koja je tik uz Drinu, malo se ispričali i produžili dalje.To su Đango i Jovica iz Milića koji kažu da su svi bikeri koje su upoznali iz Mužlje (Svi bajkerski putevi vode u Mužlju što bi rekli Rimljani)!

- - - - - - - - - - -

No, svejedno sve je bilo ok, uspešno smo osvojili sve krivine i stigli u kamp posle deset sati uveče gde su nas naši već čekali.

O petku fotografija i teksta nema mnogo pa ću se prebaciti ja na subotu...

- - - - - - - - - - -

Subotu smo iskorilstili da malo razgledamo grad. Pokupili smo se i pravac Baš čaršija! Naravno dala sam Raletu ključeve od kola nek vozi on  dosta sam ja vozila, odoh sa Davidom motorom.

Verovatno sam već sto puta napisala da je Bosna nejlepše mesto na svetu, barem meni, ne znam zašto a Sarajevo me svaki put ostavlja bez daha. Stali smo na semaforu i pored nas čovek iz  kombija gleda Vojvodinu na Marijinim leđima, pogleda u mene i pokazuje mi palac kao bravo i namigne. Na drugom semaforu čika i žena nam mahali samo što nisu ispali iz kola, vozač autobusa se smeška... To je tako dobar osećaj. Nasmejala sam se i pomislila tako je dobro biti biker, biti u tom svetu. Stigli smo na hiljadu mesta, upoznali izuzetne ljude... a većina ljudi ne može ni da zamisli to, nemaju pojma šta sve propuštaju.

U silnoj šetnji čovek ogladni, a nema boljeg mesta za to nego li u Baš-čaršiji.

Vel'ki Štrumf.

Raletova posna čorbica.

Uz njupu i kafica iz fildžana.

Na povratku u kamp smo se dogovorili da odemo do vrela Bosne kad smo već tamo ali na skretanju izgubimo Belu i Raleta koji je do tada već popio nekoliko pive...:) Tako mi odemo do Bosne a oni se vrate u kamp. Kaže Bela da su se vrteli oko Baš-čaršije barem pola sta, svaki put su  se vratili do istog semafora, krenuli ponovo kad ono opet isti taj semafor...zona sumraka.

Ovde treba doći na nedelju dana a ne na dva dana!

- - - - - - - - - -  -

Negde poslepodne smo se vratili u kamp, taman na igre ali mi nismo bili preterano aktivni. Seli smo malo da odmorimo i najzad otvorili onu rashlađenu Mastiku koju smo dovukli čak iz Mužlje! Ne znam kako ali smo ispraznili flašu u roku od dvadeset minuta!? I moram reći da je sekretarica Žana bila oduševljena tako da prvom prilikom menjamo litru Mastike za jednu majicu Il Paradiso.

Bilo je to super opušteno poslepodne a uveče ponovo koncert Nasty Mischell-a koji su svirali toliko dobro da ja nemam reči. Odavno nisam čula tako dobar bend. Uzela sam čak i njihov broj za svaki slučaj.  Ne znam kako ostalima, meni je malo nedostajalo ono standardno društvo sa kojom se uvek zezamo ispred bine... Ali našao mi se tu Dača Arhangel koji je bio isto u tako euforičnom raspoloženju, u jednom trenutku je bacio pivo i cigarete nekim klincima, uhvatio me za ruke i rekao: Aj’ da odplešemo jednu za stara dobra vremena! I odpržili smo jedan dobar rock n roll baš kao u starim dobrim vremenima!

- - - - - - - - - - -

Marika se negde pred ponoći umorila i otišla na spavanje a mene ostavila samu na milost i nemilost Davidu, Beli i Boršošu.... No, ubrzo nam Boršoš nađe društvo. Nestao je na samo deset minuta i vratio se u vrlo čudnom izdanju i samo je rekao pratite me! Na dva metra od nas je bila jedna apsolutno luda ekipa. Ja uvek kažem da mi znam da budemo jako šašavi ali ovi... United Žepče Bih tako im je pisalo na leđima ali nismo mogli ništa ozbiljno da pričamo jer je već bilo jako kasno za bilo kakvu priču... To veče smo se jako dobro zabavljali, smejali se do suza kada su počeli svi redom da ljube i grle jedan drugog. Biber i ja smo se samo pogledali i pomislili na isto, ovo je Robertova branša, ovde fali još samo on! Rekla bi samo ludo burazeru ludo! Na rastanku su samo pitali koliko dana pre skupa smeju doći kod nas!?

Inače, glavni bend je bio Zabranjeno Pušenje ali sarajevsko. Bili su ok i svirali su jako dobro poznate pesme ali Nele je Nele, bez njega nije to to. Ubrzo je počela kiša da pljušti ( što sa jedne strane i nije tako loše jer je bilo prilično kasno a dug je put do kuće) i otišli smo na spavanje.

- - - - - - - - - -

Ujutru klasika, buđenje, pakovanje i put pod noge...uff što mrzim taj deo. Verujem svi mi. Brzo smo odradili sve to, pozdravili se i krenuli jer je Mužlja još jako daleko. Rale nas gnjavio sve vreme jer se njemu nije žurilo i hteo je da jede burek a pekare nigde usput! Morali smo mu naći negde u Milićima da se smiri već jednom! A, da da napišemo i to da je vreme bilo užasno. Čim smo izašli iz Sarajeva počela je neviđena kiša i pratila nas skoro do kuće. Bilo mi je jako žao gledati ih kako voze po toj kišurini, kako ih led razbija... Ali sve u svemu stigli smo svi kući živi i zdravi a to je jedino bitno.

Za kraj šta reći sem da je bio ovo jedan nezaboravan vikend u prelepoj Bosni, super druženje mada su falili neki ljudi koje odavno nisam videla a bila sam sigurna da će biti tamo... Veliko hvala domaćinima koji su se sve vreme trudili oko svakog, koji su odradili ceo skup bez ikakve žurbe tako opušteno da se na njima nije videla nikakva nervoza kao da se ništa ne dešava, kao da to nije ni njihov skup!

I sigurna sam da ćemo se sledeće godine u ovo doba videti ponovo!

ĆAO!